Kako izgleda kada arhitekta projektuje za sebe? T O K . arch – Penthaus na Vračaru.
Šta se desi onda kada se arhitekta nađe pred zadatkom da projektuje sam za sebe? Da li za sebe najteže donosimo odluke i ulazimo u fenomen poznat kao “paradox of choice”? Ili smo toliko potkovani znanjem i gledamo unapred da intuitivno osetimo prostor i od početka znamo ka čemu idemo?
Lično iskustvo me navodi na zaključak da su obe opcije jednako tačne. Radeći na adaptaciji sopstvenog stana prolazim kroz puno odluka, koje ispitujem kroz skice, rendere, moodboardove. Na kraju se vratim onome što sam u prvom trenutku prepoznala kao najbolje.
Kada dobro poznajemo sopstvene estetske kriterijume, navike, način funkcionisanja i ono što nam je važno lako dolazimo do pravog odgovora.
Nedavno sam imala priliku da razgovaram sa svojom koleginicom Bojanom Jerković Babović o ovoj temi. Bojanu smo već predstavili na portalu kroz priču o njenom projektu u ulici Trešnjevka. Ovog puta smo pričale o projektovanju i realizaciji njenog životnog prostora.
Pitanja slede. Nadam se da će Vam ova tema biti zanimljiva. Ja sam uživala slušajući Bojanine stavove i kako je išla kroz ovu avanturu.
Jana: Na koji se način razlikovao proces projektovanja za sebe samu, u odnosu na proces kada radiš za klijenta? Jesi li od starta imala jasnu viziju o tome šta želiš? Kroz koliko je faza prolazio projekat, koliko si ga menjala i promišljala?
Bojana: Kada god projektujem neki prostor volim da u njemu provedem vreme, da osetim atmosferu, kretanje, logiku prostora i tada mi se obično javi jedna jedina, prava zamisao o tome kako želim taj prostor da kreiram, u šta želim da ga pretvorim. Puno puta sam u početku procesa projektovanja tu prvu ideju preispitivala, isključivala, isprobavala druge, od sličnih do potpuno suprotnih – i uvek bih se vratila toj prvoj, inicijalnoj, intuitivnoj.
Uz puno godina obrazovanja u oblasti arhitekture (osnovne studije, master, doktorske), moj proces projektovanja je zapravo jako intiutivan. I najčešće
intuitivne odluke naknadno racionalizujem i potkrepljujem naučenim znanjima.
Medjutim, kada sam radila projekat unutrašnje arhitekture svog penthausa, po prvi put sam u vrlo ozbiljnom projektu bila sopstveni klijent i mislim da je u tom procesu sve bilo naopako! Da mi je neko pričao da ću u projektu svog prostora imati toliko dilema, sumnji u intuiciju, milion nepotrebnih ideja i preispitivanja ne bih verovala…
Naime kada smo suprug i ja prvi put ušli u naš sadašnji stan on je mislio da ćemo ubrzo pobeći glavom bez obzira! Posmatrao je pomno moju zamišljenu facu i nije mu bilo jasno jesam li šokirana ili oduševljena.
Zapravo ja sam u isto vreme zabrinuto i oduševljeno u svojoj glavi skidala slojeve i slojeve prostora, godina, prethodnih života toga mesta i ogoljavala ga do srži i prepoznavala ogromne potencijale.
Sama tipologija penthausa je specifična po tome što su ti prostori originalno bili zajedničke, tehničke prostorije na krovovima zgrada i stoga nisu inicijalno projektovani kao stambeni. U drugoj polovini prošlog veka su u Beogradu mnogi od njih pretvarani u stanove, mnogi nadograđivani i preprojektovani. Danas se često povezuju sa luksuzom, sa čime se slažem, jer mislim da su izolovanost, visina i pogled najveći luksuz u gustom gradskom jezgru kakav je Vračar. U skladu sa tim, i ovaj prostor je imao sličnu istoriju i imao veoma neobičnu strukturu, koja zaista ima poseban šarm. Možda je zato moj proces imao mnogo više promišljanja nego ikada pre, jer sam po prvi put radila stambeni prostor koji po mnogo
čemu van svakog uobičajenog standarda. Za mene je to bio veliki plus, pokretač i izazov.
Nekad je potrebno imati više hrabrosti nego pameti 🙂
U startu sam imala jasnu viziju o strukturi i funkcionalnoj organizaciji sa idejom da se plan centralnog dela stana maksimalno otvori. Crteži su nastali odmah, ali je ideja o dizajnu prolazila milion provera i promena u mojoj glavi. Dizajn proces sam u svom slučaju ograničila na svoj um i moć imaginacije umesto pravljenja 3d modela koje uvek radim i kroz koje zapravo projektujem i proveravam dizajnerske odluke. A i s’ obzirom na to da sam želela estetiku koja neće biti stvar trenda, već imati vanvremenski karakter, zaista sam jako dugo promišljala sve detalje. Mnogo više nego kada radim za klijenta, zato što sebi nisam postavljala rokove za odluke koji su u radu sa klijentima jako važni i zbog kojih se procesu promišljanja i premišljanja racionalno postavi kraj. Proces se razlikovao i po tome što kada radim za klijenta u startu uradim svu tehničku dokumentaciju za gradilište i predam, a u ovom slučaju sam po potrebi i u hodu radila crteže i planove, jer smo vođenje gradilišta radili sami.
Takođe, u radu sa klijentom ja predlažem estetiku koju onda prilagodjavam klijentovim potrebama, a u ovom slučaju sam sama sebi bila najzahtevniji mogući klijent sa mnogo ideja i nepopravljivim perfekcionizmom koji me karakteriše.
Mislim da je jako zahtevno raditi za sebe sa idejom da sam sebe impresioniraš rezultatom, jer kao da svo svoje znanje i talenat
treba da iskoristiš da stvoriš remek delo.
Moja odgovornost bila je na tom nivou, jer me je u tom stanu čekao novi životni početak za svojom porodicom. Kada sam isključila pritisak
koji sam sebi nametnula tom idejom, radila sam sa apsolutnom uživanjem, baš onako kako volim i želim da radim uvek – sa puno posvećenosti i ljubavi, jer obožavam svoj posao, a opet racionalno i pametno bez previše trošenja oko nebitnih stvari. Tako je savršeni rezultat došao sam.
Jana: Šta su ti bili najveći izazovi?
Bojana: Izazova je bilo zaista mnogo. Meseci su prošli od kupovine stana do početka radova, što zbog silne papirologije koja je bila neophodna, što zbog organizacionih pitanja – po prvi put u životu smo se odlučili da sami budemo izvođači i da pored arhitektonskog posla iznesemo i posao koordinacije gradilišta i baš apsolutno svega što to podrazumeva, a potom sam radila i dizajn skoro svega u stanu, od nameštaja do najsitnijih detalja. TOK je po prvi put radio bukvalno ceo proces investitor-arhitekta-izvodjač-dizajner kao porodični biznis i u određenim fazama su mi takodje pomogle i kolege i saradnici sa kojima inače radim.
Ali ipak, izazov nad izazovima u celoj priči bilo je to što sam sve to radila trudna sa svojom ćerkom. Iskreno, ne znam da li mi je ikada u životu bilo tako teško i lepo u isto vreme. Sigurna sam da je trudnoća stvorila neku posebnu snagu i hrabrost koja me je vodila. Zato je cela ova priča za mene simbol najvećeg ličnog izazova koji je u isto vreme bio i profesionalan. Moram da kažem da sam tri dana pred porodjaj čučala po podu i gletovala spojeve pragova i zidova, popravljala neke neravnine i uživala u tome! Muž me je fotografisao kao dokaz svima koji ne veruju šta neke žene (arhitekte) rade pred porodjaj 🙂
A ako dodamo da se veliki deo finalizacije enterijera dešavao u najgorim fazama kovid pandemije jasno je koliko je izazova bilo na svakom polju.
Jana: Kako bi definisala filozofiju dizajna koja te je vodila? Koje su ti vrednosti bile prioritet za stvaranje? Atmosfera koju si želela da postigneš?
Bojana: Jedna poznata dizajnerka enterijera je rekla da je enterijer u kom živite odlika vašeg stila i da se enterijer uređuje onako kako se i oblačite. Mislim da u tome ima puno istine, ali moj garderober i moj stan ipak imaju mnoge razlike. Naime, kako smo svedoci modnih trendova koji sve više naginju ka eklektičnom kombinovanju stilova, boja, printova tako je i moj stil oblačenja, priznajem, vrlo sličan tome i u tome baš uživam. Opsednuta sam printovima i paternima, sakupljam ih u svim oblicima, posebno na putovanjima koja su neizostavan deo mog života.
Uz svu tu ljubav ka eklektučnosti i uvažavanju posebnosti i različitosti u jednom – moj stan je svemu tome apsolutno suprotan. Naime, dizajn sam bazirala na ultimativnoj i vanvremenskoj crno-beloj eleganciji koju upotpunjuju detalji u jednoj boji ili teksturi – u ovom slučaju bakarnom nijansom metalnih elemenata, rasvete, pa čak i saksija i tacni koje su sve rađene po meri.
Za mene je svedena elegancija u kombinaciji sa smelim detaljima opis savršenog stila kome u svakom smislu naginjem.
Mislim da su jaki kontrasti, elegantna forma i oštri, jasni linijski potezi veoma sexy, a arhitektura po mom mišljenju mora biti pomalo sexy i uzbudljiva, a ne preterana i preopterećena mnoštvom svega i svačega ili bezlična kopija kopije, čega u našem kontekstu ima sve više.
Sa druge strane, razmišljala sam o tome da ne želim da stvorim atmosferu koja je u trendu i trenutno popularna, već da prostoru dam vanvremenski pečat ali i okvir za promene koje bi kasnije mogao da podrži. Zato je za mene crno-bela elegancija sa jasnim potezima, bold detaljima i bakarnim akcentima pun pogodak. Materijalizacijom sam takodje želela da
naglasim protočnost, lakoću, svetlost i fluidnost otvorenog plana, visine, vazduha i pogleda kroz metode refleksije, upotrebom stakla, ogledala, svetlog kontinuiranog poda i sl.
Jana: U kojoj je meri promenjen originalni raspored stana? Šta je u građevinskom smislu bilo najzahtevnije? Koliko je naporan proces otkrivanja avramenko konstrukcije, šta podrazumeva, koliko je vremena bilo potrebno za realizaciju tog poduhvata?
Bojana: Osnovni poduhvat bilo je otvaranje plana centralnog dela prostora i što veće otvaranje ka spolja, ka pogledu koji je zaista fascinantan – od Hrama Svetog Save sve do mosta na Adi.
Originalan raspored jeste izmenjen sa idejom formiranja otvorenog prostora kojim se povezuju kuhinja, trpezarija i dnevni boravak, ali radili smo i izmene poput kreiranja zasebnog vešeraja (što je ako mene pitate najbolja odluka u današnjem brzom načinu života), a i da bi glavno kupatilo bilo što elegantnije. To je zahtevalo rušenja pregradnih zidova. Pored zamene svih instalacija u prostoru, poseban poduhvat je bilo ogoljavanje avramenko, rebraste, betonske tavanice na šta sam posebno
ponosna. Inicijalno plafon je bio nizak za moj ukus, pa smo po logici konstrukcije prostora otkrili da se ispod karatavana, koji se nekada radio po ovakvim zgradama, krije ta fantastična struktura tavanice. Porušili smo sve slojeve karatavana i došli do izuzetno rustičnih ali i delimično propalih betonskih rebara.
Meni je već tada prostor delovao sjajno i bila sam potpuno sigurna da treba da se upustimo u sanaciju celog krova iznad i same tavanice kako bismo je što je više moguće istakli u prostoru. Na kraju, u okviru enterijerskih radova sva rebra su dodatno obložena gipsom kako bi tavanica dobila pravilnost, a tretirana su belom bojom, jer smatram da belim formama senke daju sasvim dovoljnu dinamičnost.
Sve je upotpunjeno i custom-made rasvetom koju već tradicionalno radim u saradnji sa koleginicom iz fabrike Metor lux.
Jana: S’ obzirom na to da stan izgleda vrlo pročišćeno, da li imaš savet za postizanje mere između estetike i funkcionalnosti?
Bojana: Elegancija i svedenost su uvek moj estetski izbor. Iako deluju jednostavno mnogi ne znaju da su najkompleksniji tehnički detalji upravo tamo gde deluje da ih nema. Upravo je to slučaj kada je moj penthaus u pitanju. Moja filozofija u projektovanju je bazirana na konceptu što veće fluidnosti u prostoru.
Trenutno radim i doktorat na tu temu na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Takvim konceptom podrazumevam otvorenost, protočnost i slobodu kretanja u prostoru u funkcionalnom smislu, a u estetskom ga baziram na vizuelnom kontinuitetu ambijenata kroz materijalizaciju, efekte, boje, teksture. Smatram da funkcija i organizacija stoje na prvom mestu, jer prostor mora da ,,radi”, aktivnosti u svakom prostoru moraju da funkcionišu neometano i pravilno, ali je estetika tu da naglasi i istakne sve kvalitete strukture, da da karakter, da stvori emocije u prostoru.
Funkcija i estetika su kao jin i jang, jedno bez drugog ne može da postoji. Taj balans izmedju estetike i funkcionalnosti je ono što nas arhitekte čini arhitektama i razlog zašto niko drugi ne može da radi naš posao, za koji se ozbiljno školujemo. To je upravo ono što arhitekturu čini i naukom i umetnošću u isto vreme.
Jana: Puno je pažnje posvećeno planiranju rasvete? Koje bi savete i preporuke dala kada je ova oblast u pitanju? Šta ti je važno kada projektuješ osvetljenje? Šta je prednost izrade custom made rasvete?
Bojana: Projekat rasvete treba da bude sastavni deo svakog projekta enterijera, ali uz plan pozicija volim da preporučim i dizajn koji je specifičan i unikatan. Rasveta mi je kao nakit prostora. Iz tog razloga sam razvila višegodišnu saradnju sa fabrikom koja radi custom made
rasvetu, Meteor lux, jer su oblici i boje dati arhitekti na raspolaganje da stvori kombinaciju i efekat koji želi. U svim projektima enterijera sam radila na taj način i velika je prednost što ti prostori sa ovako koncipiranim konceptom rasvete dobijaju svoj autentičan ,,nakit’’.
Jana: Da li postoji deo stana ili detalj koji ti je posebno drag i na koji si posebno ponosna?
Bojana: Svaki deo ovog stana mi je drag i značajan. Pored detalja o kojima sam govorila prethodno, ovaj projekat je otišao u domen total dizajna, jer smo osim custom-made sofa, rasvete, kuhinje, stolova, komoda, čak i starinske gvozdene kvake restaurirali i sklapali od autentičnih delova, potom ih plastificirali u mat crnu nijansu iz palete ostatka stana kako bi
dobile savremeni karakter.
Oblogu stuba od ogledala i stakla smo radili takodje unikatno, sa iscrtanim belim linijama, tako da ponavljaju motiv crnih linija sa poda, a dve retro,
modernističke fotelje iz polovine prošlog veka je lično restaurirao moj tata i tapacirao materijalom koji je korišćen za trosed, a koji smo posebno nabavljali, jer je otporan na životinjske dlake, fleke i grebanje, s obzirom da imamo mačka.
Zbog toga zaista ne znam šta bih mogla da izdvojim kao detalj na koji sam ponosna, kada sam zaista ponosna na sve. U svaki detalj je uloženo puno ljubavi i svaki deo našeg penthausa je sa pažnjom kreiran što doprinosi da život u njemu zaista bude uživanje.
Smatram da svaka arhitektura treba da bude živa, životna, opipljiva i iskrena. I evo, na temu kako je kada arhitekta radi sam za sebe – pa, upravo tako. Ovo je moja arhitektura i moja priča – životna, opipljiva i iskrena.
