T O K . arch – Stan u ulici Trešnjevka. Kako je ograničenje postalo koncept.

By Jana Popovic | March 14, 2019 1 Comment

Bojana Jerković – Babović, sa svojih nepunih 30 godina, ima fascinantnu biografiju. Nakon završenih osnovnih i master studija, upisala je doktorske studije na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Radila je najpre kao student demonstrator, a potom kao saradnik u nastavi na Departmanu za arhitekturu. Od 2015 .godine je asistent na Departmanu za Arhitekturu, Arhitektonskog fakulteta. Oblast njenog istraživanja jesu savremene teorije arhitekture i proces arhitektonskog projektovanja.

Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije joj je 2014. godine dodelio godišnju nagradu Milorad Macura za najbolji master rad (Paralelni tokovi – Oblikovanje Koridora železnice u novi gradski pejzaž : Forma usporava tok). Ovaj projekat je od strane Univerziteta u Beogradu nominovan za nagradu Kraljevskog instituta britanskih arhitekata- RIBA President’s Medals i izabran je u užu selekciju.

Izlagala je na preko petnaest nacionalnih i svetskih izložbi u oblasti umetnosti, arhitekture i urbanizma.

Osim naučno – istraživačkog rada, osnovala je arhitektonski studio “TOK”, u okviru koga se, između ostalog, bavi projektovanjem enterijera. Pitali smo je nešto o tome.

LD: Kako izgleda proces kroz koji dolazite do rešenja kada projektujete unutrašnji prostor? Koji su faktori koje prvo uzimate u obzir prilikom osmišljavanja koncepta i vizije kako će prostor izgledati?

Bojana Jerković-Babović: Za mene ne postoji univerzalni proces projektovanja unutrašnje arhitekture, smatram da svaki prosor ima svoje specifičnosti na koje projektat unutrašnje arhitekture treba da odreaguje. Volim da doživim i osetim prostor, da boravim u njemu, pre nego što pristupim projektovanju i pronadjem te specifičnosti. Ideje o budućem karakteru prostora tako često dođu intuitivno, a te prve reakcije mi često budu i one od kojih kasnije formiram koncept, pa i projekat.

LD: Koliko slobode imate? U kojoj je meri naručilac projekta taj koji utiče na finalno rešenje?

Bojana Jerković-Babović: S’ obzirom na to da sam se, po pitanju unutrašnje arhitekture, do sada uglavnom bavila stambenim prostorima, mislim da u tim situacijama naručilac projekta u velikoj meri utiče na finalni ishod projekta i realizacije, jer je u pitanju prostor u kom treba da živi kasnije. Meni je to sasvim u redu. Smatram da tok procesa od koncepta do realizacije nije linearan, već cikličan i vrlo dinamičan. Osoba koja angažuje arhitektu za projektovanje ima svest o ulozi i važnosti arhitekte, tako da se sloboda ideja i kreativnost podrazmevaju, ali finansijski aspekti i sam proces izvođenja koji uključije više struka, utiču na to da se početne ideje do samog kraja menjaju i dešavaju se kompromisi koji nisu nužno arhitektonske prirode. Meni je izuzetno važno da je korisnik prostora na kraju zadovoljan, pa smatram da je uloga arhitekte da napravi najbolju moguću kombinaciju korisničkih potreba, mogućnosti i same arhitekture.

LD : Koliko ste često bili u situaciji da odustajete  od svojih ideja?

Bojana Jerković-Babović: Na sreću nisam imala takvih iskustava. Ideje se koriguju u procesu od projekta do realizacije, u manjoj ili većoj meri, ali ako su u startu postavljene sa adekvatnim razlozima i argumentima, ili prosto sa dobro osmišljenom funkcijom i estetikom, odustajanje nije opcija.

LD : Stan koji se dizajnirali u ulici Trešnjevka je, osim funkcionalnosti, jako likovan. Asocira na prostornu instalaciju. Da li načinom na koji tretirate prostor nešto saopštavate ili je estetski dojam taj koji prevladava?

Bojana Jerković-Babović: Koncept tog projekta je nastao iz nemogućnosti pomeranja cevi za grejanje, koje su nakon rušenja pregradnih zidova ostale na sredini novog, otvorenog prostora dnevne zone. Tako mi je prostorni problem postao projektantski izazov i te cevi su postale nosilac prostornog koncepta i dizajna tog stana. Akcentovane su bojom, a njihovom imitacijom su stvoreni svi ostali noseći elementi stola šanka i rasvete. Dve cevi zaista greju prostor, a ostale su simulacija čime se naglašava ovaj prostorni motiv. Tako da, kao što sam rekla na početku, svaki prostor meni ponudi neku svoju specifičnost na koju reagujem u projektu.

LD : Kako nalazite pravu meru između estetike i funkcionalnosti?

Bojana Jerković-Babović: Za mene je funcionalnost imperativ i osnova svakog projekta, jer mislim da je puka estetika, odnosno dekor, sa lošom funkcijom apsolutno besmislen. Smatram da svaki projekat mora da ima podjednakog udela funkcije i estetike, ali da tek kada prostor ,,radi“, kada je funcionalan, onda estetika dobija puni smisao. Estetski efekti se u prostoru najdirektnije percipiraju, ali je funkcija ta koja indirektno prostoru daje kvalitet i trajnost.

LD : Da li postoje neke prostorije koje su Vam posebno izazovne za dizajniranje i zašto?

Bojana Jerković-Babović: Mislim da je svaki prostor jedinstven, pa su i izazovi u projektovanju i dizajnu specifični i individualno vezani za date prostore i situacije. Uglavnom su mi najinteresantnije dnevne zone, volim da maksimalno otvorim prostor dnevnog boravka i kreiram neki akcenat u prostoru.Kupatila često budu najkompleksnija za reorganizacju i izvođenje mnogih detalja, pa time i za osmišljavanje, tako da od celog prostora nekada postanu najizazovinija, iako to možda ne deluje tako. 🙂

LD : Da li postoji neki element/motiv koji u svojim rešenjima ponavljate i smatrate svojim autorskim potpisom?

Bojana Jerković-Babović: Mislim da mi treba još mnogo iskustva da bih nešto nazvala autorskim potpisom.Ali često čujem od kolega i okoline nešto tipa: ,,ovaj projekat baš liči na tebe!“. Ja priznajem da ne mogu to nešto da definišem, jer se ne trudim da to postignem, već pratim sopstvenu intuitivnu i kreativnu nit, pa valjda autorski izraz sam nađe svoj put.

LD : Koliko pratite trendove kada je u pitanju uređenje enterijera, ali i tehnologije i materijala? Na koji se način informišete o tome?

Bojana Jerković-Babović: Po mom mišljenu trend i kvalitet nisu nužno povezani. Posebno u našoj sredini, gde smo svedoci da je kič trend koji se neprekidno održava. Arhitektura je izuzetno živa stvar i dinamična profesija, tako da tehnološke inovacije, ali i brzina promena u društvenom kontekstu i sistemima vrednosti, jako utiču na poziciju arhitekture. S obzirom da se arhitekturom bavim u rasponu od naučno-istraživačkog, teoretskog rada, preko procesa projektovanja u arhitektonskom obrazovanju, do projektovanja i realizacija unutrašnje arhitekture i enterijerskih detalja, trudim se da svim uzročno-posledičnim vezama arhitektonskog stvaralaštva i njegovog kontesta pristupam iz više uglova. Ali, svakako i da na dnevnom nivou prelistam instragram, internet portale poput Vašeg i ispratim aktuelnosti.

LD : Ko Vas, sa polja arhitekture, unutrašnjeg i industrijskog dizajna, posebno inspiriše?

Bojana Jerković-Babović: S’ obzirom na to da radim na Arhitektonskom fakultetu inspiraciju dobijam svaki dan, što od profesora sa kojima sarađujem i od kojih neprekidno učim od studentskih dana sve do danas, tako i od mojih studenata. Rad na fakultetu u oblasti arhitektonskog projektovanja je uvek dvosmeran. Koliko ja nudim, toliko i dobijam na različite načine i to je prelepo. Svaki dan se susretnem sa sigurno dvadesetak projekata, ideja, koncepata, projektanskih problema čije rešavanje pokreće i održava i logiku i kreativnost.