Fabrika cementa koja je postala fascinantan dom.

Nedavno smo, kroz tekst o Villi Mairea, započeli priču o posebno zanimljivim objektima, nevezano za istoriju i geografiju, koju ćemo, kroz ovu epizodu, nastaviti. Arhitektonski objekti, sa promenom prioriteta življenja, često menjaju svoju namenu. Svedoci smo brojnih napuštenih fabrika i skladišta pretvorenih u kulturne centre, izložbene prostore ili noćne klubove. Ovaj proces se u arhitekturi naziva konverzija. Fizički okvir objekta se zadržava, dok se njegova namena menja. Primeri mogu biti manje ili više uspešni, a jedan od fascinantnijih je dom španskog arhitekte Ricarda Bofilla.

Ricardo Bofill je rođen 1939. godine u Barseloni. Od 1963. vodi arhitektonski biro Ricardo Bofill Taller de Arquitectura, sa kojim je realizovao preko 1000 projekata u više od 50 zemalja. Sećajući se svoje mladosti navodi da je bila obeležena potrebom da promeni svet, praćena stalnim lutanjima, istraživanjima i nomadskim načinom života. U tom periodu je, vozeći se po okolini Barselone, naišao na fabriku u koju se zaljubio na prvi pogled. U pitanju je bila fabrika cementa, najstarija u Španiji. Ispostavilo se da se sprema njeno zatvaranje. Bofill je odmah odlučio da je kupi i pretvori u svoju rezidenciju i mesto gde će čitav njegov tim stvarati u slobodi i harmoniji.

Fabrički kompleks, sagrađen krajem XIX veka, koji je kupio 1973. sastojao se od 30 silosa, velikih podzemnih prostora i teške mehanizacije. Proces konverzije je započet rušenjem jednog dela stare strukture, što je imalo za cilj da otkrije do tada skrivene forme. Nakon što je prostor definisan, očišćen i ozelenjen, počela je realizacija novog arhitektonskog programa. U 8 preostalih silosa smeštene su kancelarije, laboratorije, arhive, biblioteka, kao i ogroman prostor poznat kao “katedrala”. “Katedrala” je korišćena za niz kulturnih dešavanja, koja su na neki način bila povezana sa aktivnostima Bofillovog biroa- izložbe, koncerti, projekcije….

Rezidencija je locirana iznad “katedrale”. Ricardo Bofill kaže da je njegov dom lavirint, u kome se među stanovnicima stalno može igrati igra traženja i (ne)pronalaženja, dom u kome svako ima svoju ličnu slobodu. Ovde su u potpunosti izbegnute konvencije. Stvoren je zeleni prostor, u kome je nekadašnji dimnjak postao cilindrična forma, skulptura… Objekat obiluje nadrealističkim elementima, poput stepeništa koja ne vode nikud. Pri projektovanju je korišćen minimalistički princip – jednostavan pristup, realizovan jednostavnim materijalima.

Kompleks je okružen bogatom vegetacijom- eukaliptusima, palmama, maslinama i čempresima.

Portal Nowness je objavio kratak film o ovom fascinantnom objektu.