Villa Mairea – ideal slavljenja porodice

U istoriji svetske arhitekture postoje rešenja koja su svojim arhitektonskim i enterijerskim vrednostima podigla standarde. Poziciju koju imaju ne remeti vreme proteklo od njihove realizacije, niti upliv novih tehnologija i tendencija. Bez obzira na to od kada datiraju, stoje kao svedočanstva o genijalnosti svog vremena. Nameravamo da vam u budućnosti predstavljamo ove primere, kako bi vam poslužili kao inspiracija. Prvi objekat u ovom nizu biće Villa Mairea, najbitnijeg arhitekte koga je republika Finska imala do sada- Alvara Aalta.

Vila je realizovana u periodu 1938-1939. godine po narudžbini bračnog para Gullichsen, dobrih Aaltovih prijatelja. Maire je bila veliki ljubitelj umetnosti i dizajna i vlasnik galerije, čvrsto povezana sa umetničkom scenom Evrope. Harry je bio bogati industrijalac, generalni direktor kompanije A.Ahlstorm. Oboje su revnosno pratli dešavanja u arhitekturi modernizma i ohrabrivali Aalta da stvori nešto novo i izuzetno. Dodatno olakšanje bio je izdašan budžet, tako da materijalna sredstva nisu ograničavala Aaltove ideje.

Prvi nacrt nastaje u toku zime 1938. godine. U pitanju je bila osnova u obliku slova L, sa tri etaže na ulaznom delu  i dve na delu objekta koji gleda na baštu. Bašta je bila ograđena zidom, a sadržala je saunu i bazen zakrivljene forme. Izdignut hol bio je centralni deo kuće. Njega je u svojim novim skicama, iz aprila 1938. Aalto ukinuo. Tada je nastala “Proto Mairea” sa različitim osnovama etaža, gostinskim sobama i galerijskim prostorom u posebnom objektu iza bazena.

Realizacija je krenula, počelo je postavljanje temelja, a Aalto je doneo hrabru odluku da još jednom promeni plan. Po mišljenju našeg čuvenog arhitekte, Ranka Radovića, ovakva smelost i neočekivan potez predstavljaju razliku između velikog autora i studenta druge godine arhitekture, koji svoju prvu skicu smatra konačnom i savršenom. U ovoj fazi objedinjuje dnevnu sobu i galeriju stvarajući jedinstven multifunkcionalan prostor. Privatne prostorije nalaze se na spratu objekta, zajedno sa sobama za goste i studiom Maire Gullichsen. Alto je izradio preko 400 skica da bi u januaru 1939. došao do finalnog rešenja.

U svom konačnom obliku, Mairea predstavlja sjajan spoj modernističkog i organskog. Istupanje iz potpuno modernističke arhitekture, ka organskijem i humanijem; uspostavljanje dijaloga između organskih i geometrijskih formi, jedna je od osnovnih karakteristika Aaltovog rada. Efekat je postignut kroz materijalizaciju fasade, posebno kroz upotrebu svetlog i tamnog drveta, pokrenutost zidova i činjenicu da objekat leži u živopisnoj borovoj šumi. Objekat je sagrađen od drveta, opeke, malterisanih belih površina i stakla. Fasadnu obradu gornjeg sprata čini tamno drvo, koje ističe horizontalne linije i doprinosi da objekat deluje čvrsto utemeljeno u podlogu. Još jedna značajna tačka Aaltovog interesovanja jeste postavljanje kontakta između unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora, potreba za njihovim objedinjavanjem; rešavanje prostora koji gosta uvodi u unutrašnjost objekta i obrnuto. Na ovom objektu formirao je nadstrešnicu , koja čak i za vreme najsunčanijih dana, stvara maglovitu atmosferu i postaje produžetak objekta u spoljašnji prostor tj. spoljašnjeg prostora u unutrašnji. Ovo se može smatrati Aaltovim odgovorom na čuvenu Aristotelovu tvrdnju iz IV veka pre nove ere, da je arhitektura logična dopuna prirode.

U unutrašnjosti objekta je arhitektonskim sredstvima stvorena metafora šume, oduvek izuzetno bitne za život stanovnika Finske. Finci su, kroz čitavu svoju istoriju i tradiciju samo postojanje identifikovali sa šumom i sigurnošću koju ona obezbeđuje. Aalto u Mairei reminiscenciju šume stvara posebno efektnim stepeništem.

Simbolizam se nastavlja kroz objekat. Prostor je otvoren i transparentan i pogled se pruža ka dvorištu, koje je Aalto formirao imajući na umu pejzaže finske obale. U unutrašnjosti objekta sve je puno cveća i zelenila. Nezaobilazan je utisak jakog uticaja Japana – slobodan i prazan prostor u enterijeru, elegancija zidova i pregrada, kao i obrada podova. O tome svedoči i činjenica da je za vreme procesa građenja Aalto na posao dolazio u japanskom kimonou. Otvorenost prostora stvara utisak da se direktno sa ulaza stupa u dnevni boravak, na koji se naslanjaju prostorija za šah, biblioteka, trpezarija, formirajući raskošno prizemlje.

Boje su žive, ali istovremeno smirene; kuća je prostrana, ali je okvir življenja prijateljski i intiman; detalji su perfektno uklopljeni, stvarajući neprekinutu harmoniju, u kojoj se ništa ne nameće celini. Ranko Radović smatra da je ovakav kvalitet življenja, na žalost, ljudska utopija, koja je bar jednom ostvarena. On navodi da, ukoliko pratimo tvrdnju Waltera Gropiusa, da arhitektura počiva na idealima, ovaj dom svakako počiva na idealu porodice i velike ljubavi u njoj.