Fenomen stolice Pierre Jeanneret
Često, kada se objašnjava neki globalno popularan fenomen, u kolokvijalnom engleskom jeziku biva korišćen termin “taken the world by the storm”. Kada pomislim na Pierre Jeanneret stolicu uglavnom mislim na engleskom, upravo u ovom obliku.
Drugim rečima, poslednjih par godina je viđamo svuda. U projektima je vodećih svetskih studija koji se bave dizajnom enterijera, obožavaju je dizajneri poput Axel Vervoordta, koji je autoritet u svetu uređenja enterijera i čiji se osećaj za estetiku ne preispituje, on je aksiom. U domovima je svetski poznatih blogera i selebritija, poput Kourtney Kardashian.
Stolica je predivna, skulpturalna je i prevazilazi okvir upotrebnog predmeta. Ukras je u prostoru i gledajući inspiracijske fotografije želite da joj obezbedite dovoljno volumena, u kome bi mogla da diše i dobije zasluženi fokus. Iconic je i oko toga nema dileme, zaslužuje da bude u enterijerima koji su izvanredni.
Ipak, prostor koji dobija se neprestano širi i logično – nameće pitanje o njenom poreklu.
Istorijat stolice
Priča o ovom komadu počinje 50ih godina XX veka, u dalekoj Indiji. Nakon oslobođenja zemlje od britanskih vlasti, Indija je odvojena od Pakistana, a provincija Punjab je podeljena – zapadni deo je pripao Pakistanu, a istočni Indiji.
Prvi premijer Indije, Jawaharlal Nehru, želeo je da zemlji pruži novu eru, neopterećenu prošlim vremenima. Indiji je bila potrebna nova metropola, utopijski grad, koji će predstavljati odlučnost da se postane deo modernog sveta.
Izrada projekta Chandigarha – nove prestonice – poverena je čuvenom arhitekti Le Corbusieru (Charles-Édouard Jeanneret), koji će dobiti priliku da sve svoje ideje primeni na projektu impozantne veličine. Grad će predstavljati susret tradicije i novih, modernističkih tendencija. Nova arhitektura je bila zamišljena kao prostorni izraz kretanja ka budućnosti.
S’ obzirom na veličinu i složenost projekta koji je bilo potrebno uraditi, (a kojim se u ovom tekstu nećemo baviti), Le Corbusier je došao sa svojim timom, čiji je deo bio i njegov rođak – Pierre Jeanneret, švajcarski arhitekt.
Pierre Jeanneret je bio važan deo kreiranja Chandigarha, sa zaduženjima na različitim poljima ovog projekta.
Bio je blizak Le Corbusieru, razumeo je njegov projektantski senzibilitet. Učestvovao je i u kreiranju manifesta koji je definisao principe i poglede na estetiku i vrednosti koje je arhitektura trebalo da donosi.
Deo Jeanneretovih zaduženja ticao se i nameštaja koji je bilo potrebno osmisliti za novu, modernu stvarnost.
Modernistička filozofija je primenjena na svim skalama ovog objekta, počevši od urbanističkog planiranja, preko projektovanja objekata, sve do nameštaja kojim je bilo potrebno opremiti ih.
Pierre Jeanneret je prvenstveno bio oslonjen na proporciju, principe koji dolaze iz zlatnog preseka i na Le Corbusierovu teoriju o Moduloru. Ergonomija je razvijana kroz neodvojivu vezu ljudskog tela i prostora koji mu je potreban za korišćenje predmeta i obavljanje različitih aktivnosti.
Rad na projektu Chandigarha bio je prilika za Jeannereta da izvrši sintezu mnogih svojih tema – novih tendencija, lokalnih uslova i onoga čime se godinama bavio kroz sopstveni rad u studiju u kome je radio u Parizu.
Kroz školovanje na Akademiji Lepih Umetnosti u Ženevi, Jeanneret je razvio osećaj i ljubav za izdržljive materijale, pročišćene i elegantne forme, koje su istovremeno moćne u svojoj izdržljivosti, ali i elegantne.
Progresivna arhitektonska filozofija je uvodila estetiku u svakodnevni život. Funkcionalnost i praktičnost, ali rafiniranog izgleda.
Pomerao je granice dizajna, čineći ga dostupnim većim grupama ljudi. Poboljšavao je standard života kroz inovacije.
Dizajn nameštaja za Chandigarh nije bio običan zadatak. Prevazilazio je ergonomiju, principe projektovanja, modernizam. Bilo je potrebno učiniti ga ličnim i lokalnim i na taj način važnim; uroniti ga u tu Indiju za koju ga je bilo potrebno stvoriti, a koju su razumeli i osetili i Le Corbusier i Pierre Jeanneret.
Odlučili su da podrže lokalnu proizvodnju, zanatlije i umetnost izrade. Nameštaj napravljen za Chandigarh predstavlja mnogo toga. On povezuje formu i funkciju na način koji postaje umetnost i novi izraz modernističkih tendencija, dok istovremeno postaje deo kulturnog nasleđa Indije.
Bili su oslonjeni na lokal i u smislu nabavke materijala. Lokalne šume su pružale obilje tikovine iz Burme i indijskog ružinog drveta. Ove vrste su tražile sasvim malo održavanja i prirodno su odbijale insekte, koji su na ovoj teritoriji bili priličan problem. Bile su prilagođene i sezoni monsuna i kroz patinu koju su formirale vremenom bile su otporne na fluktuacije vlage i drugih prirodnih uslova. Drvne vrste su bile jeftine i bilo ih je u izobilju.
I tako su stvorene dizajnerske ikone. Kroz kombinovanje minimalnih formi, dobrih materijala i geometrijski vizuelni jezik. Forme su ispisane slovima – U, V i X.
Za razliku od Le Corbusiera, koji je u Chandigarh dolazio jednom do dva puta godišnje, kako bi pratio razvoj projekta, Pierre Jeanneret je u Indiji ostao oko 15 godina. Nadgledao je projekat i postao glavni gradski arhitekt. Gradio je grad čije su vrednosti bile sunce, prostor i zelenilo.
Chandigarh je bio poezija stvorena kroz lokale resurse.
Iako je Pierre Jeanneret preminuo u rodnoj Ženevi, po sopstvenoj želji njegov pepeo je prosut po jezeru Sukhna u Chandigarhu. Taj grad i taj projekat mapirali su njegov život.
Šta se dešavalo dalje?
Lokalno stanovništvo je nažalost često bilo nesvesno vrednosti nameštaja kojima su bile opremljene zgrade Chandigarha. Nakon izvesnog perioda upotrebe, kada je bilo vreme za restauraciju i obnovu, izbacivali su nameštaj na ulicu u velikim količinama.
Tendencije su se menjale, zavladao je novi ukus i čuvene Jeanneret stolice su neretko bile korišćene za potpalu. Zvuči suludo, ali se često dešavalo.
Svesni vrednosti dizajna koji je nastao kao produžetak oblika i linija nove arhitekture, dileri antikvitetima i galeristi iz Pariza dolaze u Chandigarh i kupuju od lokalnog stanovništva komade po izuzetno niskim cenama. Nakon restauracije i ponovnog buđenja interesovanja za ove komade prodavali su ih po šestocifrenim cenama.
Pitanje je u kojoj meri danas ovi komadi postoje u Chandigarhu. Postoje kompanije koje rade replike sa lokalnim stanovništvom i od lokalnih materijala. Postoje replike koje se rade širom sveta. Danas ih proizvodi i čuvena Cassina.
Činjenica je jedna. Pierre Jeanneret stolica sa V konstrukcijom je Belle de Jour. Chair de Jour.
