Sara Dimitrijević : Stan SS | Lepsi Dom

Zrelost, smelost i igra: Kako je nastajao hrabar dizajn koji je osvojio nagradu 41. Salona Arhitekture?

By  |  3 0 komentara

Vrlo živo pamtim trenutak kada sam po prvi put videla fotografiju dnevnog boravka stana SS. U eri “skrolovanja” i mora informacija koje nam svakodnevno dolaze sa ekrana telefona često bivamo polu-fokusirani. Mnogo je fotografija, mnogo ambijenata, mnogo sličnog.

Ovo je bilo potpuno drugačije. Hrabro, smelo, neočekivano, nesvakidašnje. Promišljeno i pametno. Pažnja mi je bila potpuno zaokupljena. Intuitivno sam pročitala inspiraciju iz onoga što je prostor saopštavao, sve mi je ličilo na neki fenomenalan filmski set. Na zidu je uramljen plakat za Plavi Somot Dejvida Linča – filma koji obožavam i koji sam prvi put nabavila u DivX fomatu na auto pijaci, kod lokalnog pirata, pre skoro 15 godina. Filma sa fenomenalnom estetikom, koja se suptilno i nenametljivo, u tragovima i citatima, prosula tim dnevnim boravkom.

Mogla sam da čujem Izabelu Roselini kako u pozadini peva Blue Velvet dok sam potpuno fascinirana već minutima gledala u tih par fotografija.

Fotografija : Andrija Rančić

Nije mi bilo potrebno mnogo vremena da kontaktiram Saru Dimitrijević, mladu dizajnerku i inženjera arhitekture; devojku koja potpisuje ovaj sjajan dizajn. Poželela sam da razgovaramo o inspiraciji i mnoštvu interesantnih, neobičnih detalja vezanih za ovaj prostor.

Sara Dimitrijević je za dizajn Stana SS dobila nagradu 41. Salona Arhitekture u kategoriji Enterijer. Ovo je eksplikacija žirija:

Projekat je transformacija generičnog stana male kvadrature u jednom beogradskom naselju. Autorka vešto koristi postojeće prostorne kvalitete, kao što je obostrana orjentacija, i uz smelo korišćenje širokog spektra različitih citata koje ostvaruje kroz upotrebu raznovrsnih materijala, tekstura, boja i refleksija. Na taj način stvoren je visoko individualizovani životni ambijent. Prostor, iako veoma definisan, daje utisak velike fleksibilnosti i životnih mogućnosti.

Fotografija : Andrija Rančić

Jana:  Draga Saro, prvenstveno želim da ti čestitam na nagradi 41. Salona Arhitekture. Koliko mladom autoru znači ovakva nagrada? Ona je ohrabrenje, ali i odgovornost.

Sara : Hvala ti! Znači mi mnogo. Nevezano za polje delovanja, u našoj sredini podrška najčešće izostaje i to na skoro svim nivoima. U tom kontekstu, neizostavne su sumnje i strahovi, koliko god bila čvrsta vera pojedinca i njegova posvećenost stvarima kojima se bavi. Ova nagrada se desila u, za mene, vrlo specifičnom vremenskom trenutku, kada su te sumnje bile prilično jake, i potvrdila mi da sam, ipak, na nekom dobrom putu, da nešto dobro mislim, radim i želim.

Što se odgovornosti tiče, nemam utisak da je sada intenzivnije osećam. Za mene je odgovornost neizbežan deo procesa stvaranja, rekla bih da je kao neka nepromenljiva u jednačini, ili bi barem trebalo da bude. Ne vezujem je za nagrade.

Fotografija : Andrija Rančić

Jana: A koliko znači imati priliku za saradnju sa klijentom koji je saglasan da njegov dom postane pravi poligon za igru i malo umetničko delo? To nije privilegija koja se često dešava arhitektima. H.W. Janson govori da je arhitektura jedina prava primenjena umetnost, što je tvoja unutrašnja arhitektura, koja se dešava unutar stana SS, dokazala. Šta tebi lično znači rad na ovom projektu?

Sara: Prilike se, u mojim godinama, mnogo pre prave i zaslužuju nego što se dobijaju. Postoji izvesan rizik kome se klijent prepušta u radu sa mladim arhitektom i toga su najčešće obe strane svesne, tako da mladi arhitekta ima zadatak i da taj rizik smanji. Sa druge strane, sama volja klijenta da rizikuje, jednom kada se uspostavi obostrano poverenje, može da odvede projekat u potpuno neočekivanom smeru, da pomeri u početku postavljene granice, da menja na bolje učesnike u projektu, pa samim tim i projekat. To se sve dogodilo na adaptaciji stana SS.

Takođe, za mene je ovaj projekat specifično iskustvo i zbog toga što sam prvi put bila lično angažovana od strane meni potpuno nepoznatog klijenta, na osnovu sopstvenih referenci i po preporuci. Prethodno sam pet godina bila zaposlena u projektantskom birou, gde sam imala podršku tima inženjera, ali i manje slobode da stvarima pristupam onako kako ih vidim. Zbog toga je rad na stanu SS bio, na jedan način, usamljenički, neka vrsta borbe i provera sopstvenih uverenja. Trudila sam se, ipak, da se to ne oseća i da kompletan proces adaptacije – najčešće stresan za klijente, učinim lakšim i zabavnijim. To bi svakako trebalo da bude jedan od zadataka arhitekte.

Fotografija : Andrija Rančić
Fotografija : Andrija Rančić

Jana: Možeš li nam reći nešto više o procesu osmišljavanja prostora? Koliko je i na koji način klijentkinja učestvovala u njegovom koncipiranju? Koliko se toga menjalo vremenom, da li ste od nekih ideja odustajale i usvajale neke sasvim nove? Koliko vam je vremena bilo potrebno da zaokružite celu arhitektonsku viziju?

Sara: Rad na ovom projektu bio je u izvesnoj meri nepredvidiv. Postojao je niz izazova sa kojima smo se suočavale i klijentkinja i ja: ona zbog neiskustva u investiranju, a ja zbog nove pozicije u kojoj sam se našla. Ipak, postojala je obostrana jaka želja da se napravi nešto dobro i ona nas je uglavnom vodila, davala preprekama drugačiju pojavnost – sve nam je ličilo na neki novi podstrek, na neke drugačije i više prepone za preskakanje. Zbog toga, odluke su se često donosile „u hodu“ ili kao posledica nemogućnosti da se neka stvar sprovede. Ja bih te situacije doživljavala kao prilike da iznađem rešenje bolje od prethodnog, kojeg sam iz raznih razloga (najčešće finansijskih) morala da se odreknem, istovremeno čuvajući viziju prostora. Klijentkinja je bila vrlo podržavajuća u tim trenucima. Konstatna preispitivanja, analize i usaglašavanja elemenata projekta bili su prisutni sve vreme rada na njemu, dakle skoro godinu dana.

Klijentkinja je isprva bila pomalo zbunjena idejnim rešenjem, bilo joj je potrebno malo vremena da pođe u smeru oblikovanja stana kakav je na kraju postao. Ali je, sa druge strane, prilično brzo izjavila da ona i ne želi da živi u prostoru koji je bezizražajan i „mlak“, jer takva nije ni sama. Ohrabrila se, mene je ohrabrila da nastavim u započetom smeru i dala mi slobodu, mada je intenzivno bila upućena na ceo proces, interesovala se i trudila se da realizujemo sve što sam zamislila. To je svakako jedan od najboljih načina na koji klijent može da učestvuje u koncipiranju projekta.

Fotografija : Andrija Rančić

Jana: Pominješ filmove Blue Velvet (David Lynch) i Dreams (Akira Kurosawa) kao deo inspiracije koja te je vodila u dizajnu. Da li je postizanje atmosfere ono čemu si težila ili su u pitanju vizuelni elementi (boje, oblici)? Ili pak nešto sasvim intuitivno i teško pretočivo u reči?

Sara: Ima svega što si navela. Poster iz filma Blue Velvet je moj, dobila sam ga na poklon od prijatelja. Mogla sam da biram između nekoliko izvučenih iz arhive bioskopa Zvezda u Boru, pa sam izabrala njega. U trenucima kada sam zamišljala dnevnu sobu, setila sam se tog filma (i zbog atmosfere i zbog vizuelnih elemenata i zbog nečeg sasvim intuitivnog), shvatila sam da je posteru mesto tamo i odlučila da ga poklonim klijentkinji. Njen otac je posle doneo svoj stari ram. Malo pre uramljivanja, pomislila sam da je bačen zajedno sa ostalim šutom iz stana, pa smo klijentkinja i ja panično išle da ga tražimo – pretpostavljate već gde.

Što se tiče filma Dreams – referenca je došla kao posledica ideje da kuhinja bude potpuno monohromatska, a da se iz nje, kao prolaženjem kroz neki nevidljivi portal, uđe u „eksploziju boja“ u trpezariji. Scenu eksplozije u tom filmu sam dugo jurila, kontinuirano „udarajući“ print screen po tastaturi, sve dok nisam došla do baš te kombinacije boja. Prizor smo odštampali na ploči trpezarijskog stola, koju sam ja potom oslikala epoksidom.

Fotografija : Andrija Rančić

Jana: Volela bih da sa nama podeliš baš te tehničke detalje i specifičnosti ovog projekta. Za početak – Kako je nastao trpezarijski sto? Lično si ga bojila?

Sara: Trpezarijski sto sam sama dizajnirala. Ploča je napravljena od medijapana, farbanog osnovnom belom bojom. Na njoj smo štampali prizor eksplozije, koji sam već pomenula. Jedan predlog je bio da štampu zaštitimo staklom, jer je neotporna na habanje. Ja sam želela da to ipak bude epoksidna smola, kako bih izbegla dva sloja različitih materijala, pa sam na instagramu našla čoveka koji se time bavi – Vidosava Milovanovića, i pisala mu. On je priznao da tako nešto nije radio i da ne zna kako će smola reagovati u kontaktu sa bojama u štampi, ali mu se svidela ideja i hteo je da napravimo eksperiment. Rekao je klijentkinji šta nam je potrebno od materijala, meni je ustupio svoju radionicu i znanje, a ja sam onda mešala pigmente sa smolom i slikala. To je lepo poznanstvo i autentično iskustvo.

Fotografija : Andrija Rančić

Jana: Od kojih je materijala izrađen nameštaj po meri (kuhinja i kuhinjsko ostrvo, kao i ormarići u kupatilu)? I kakva je obloga korišćena za plafon iznad kuhinje?

Sara: Nameštaj je uglavnom izrađen od farbanog medijapana (frontovi kuhinje i ormarića u kupatilu), korpusi su od univera, a kuhinjska ploča je compact. Ostrvo je napravljeno od čelične konstrukcije, obložene OSB tablama, na koje su se lepile keramičke pločice.

Plafon iznad kuhinje je neka vrsta kolaža nepravilno sečenih inox limova, u mat i sjajnoj obradi.

Fotografija : Andrija Rančić
Fotografija : Andrija Rančić

Jana: Ono što privlači mnogo pažnje jesu zlatne palme i ogledalo u dnevnoj sobi. Možeš li nam reći nešto više o njima?

Sara: Te palme su mi posebno drage i obično ih navodim kao primer, kad pokušavam da sažmem rad na ovom projektu i odnos sa klijentkinjom. U jednom trenutku sam joj rekla: Trebaju nam plastične palme, koje ćemo da farbamo u roze!, a ona je kao iz topa odgovorila: Važi, imam prijatelja koji ih je već nabavljao za sebe., izostavivši pitanja poput: Zašto?, Šta će nam palme? i slično. Posle sam se odlučila da ipak budu zlatne i farbala sam ih na parkingu zgrade, na očigled znatiželjnih stanara.

Ogledalo u dnevnoj sobi sam predložila, pre svega, da bih vizuelno povećala dnevnu sobu i uhvatila refleksije parka, neba i zalaska sunca. Kasnije sam videla to „antique“ ogledalo u jednom enterijeru u Savamali i, mada isprva nisam znala kakva je to obrada stakla, bacila sam se u malo istraživanje i našla ga. Posrebreno je, otporno na koroziju.

Fotografija : Andrija Rančić

Jana: Postoji li još neki detalj ili prostorija ovog doma koji te čine posebno zadovoljnom i ponosnom?

Sara: Srećna sam što se u tom prostoru nalazi poster koji prikazuje detalj enterijera arhitekte Jože Plečnika. On je bio genije. Ponosna sam na rasvetu u celom stanu. U spavaćoj i dnevnoj sobi postoje ambijentalna svetla u boji i različiti režimi paljenja – to se, nažalost, ne vidi na fotografijama.

Fotografija : Andrija Rančić

Dok sam razgovarala sa Sarom, dala mi je pametnu sugestiju, da par pitanja postavim vlasnici stana, kako bismo ovaj razgovor obogatile i približile ljudima iskustvo života u ovako neobičnom prostoru. Zato na sledećih nekoliko pitanja odgovara upravo vlasnica – mlada koreografkinja Staša.

Jana: Ljudi su skloni da komentarišu kako su izvesni prostori rezervisani samo za stranice magazina i portala i da nemaju potencijal za svakodnevno življenje. Možeš li sa nama podeliti svoje iskustvo o življenju u prostoru koji predstavlja umetnost u malom? Koliko dobro funkcioniše i da li ti bilo šta u njemu smeta?

Staša: Na prvom sastanku sa arhitekticom, rekla sam da želim da stan bude kao iz časopisa. Bilo mi je važno da bude lep, pre nego funkcionalan, moram da priznam. Takođe mi je bilo važno da izaziva oduševljenje i kod drugih ljudi. Možda je to bio neobičan zahtev klijenta, rekla bih da je ljudima češće prioritet funkcionalnost u stambenom prostoru, a možda i grešim. Sara mi je pokazala da je istovremeno i odličan zanatlija i hrabar umetnik i da je moguće usaglasiti funkcionalne i estetske zahteve. To je sigurno težak zadatak. Živim u stanu čija me lepota zaista usrećuje. Svaki detalj je promišljen i preispitan. Iako sam iz projekta mogla da zamislim kako će stan izgledati, tek kada sam počela da živim u njemu uvidela sam i koliko je pametno osmišljen. Mislim i da sam zavolela arhitekturu, nakon svega. Sada jos više vidim da sam imala sreće sa Sarom. A nadam se i da sam ja bila dobar klijent. Trudila sam se.

Fotografija : Andrija Rančić

Jana: Kakve su reakcije ljudi koji te posete?

Staša: Ljudi su reagovali isto kao i žiri 41. Salona Arhitekture. Dakle, misle da je stan prelep i smeo. Imaju potrebu da detaljno prokomentarišu svaku sobu i vole da prave redosled „svidjanja“ soba. Interesantno je da u tim redosledima ne postoji apsolutni favorit za sve, već da svako bira prostor po sopstvenom senzibilitetu.

Ni sama ne znam koja je moja omiljena prostorija, menjam iz dana u dan.

Jana: Postoji li neki kutak ili detalj koji obožavaš malo više od ostalih?

Staša: Obožavam kuhinjsko ostrvo. Ne zato što volim da kuvam, već zbog činjenice da se ljudi uvek i potpuno spontano okupe baš oko njega. Ono je kao neki socijalni stožer stana i svi gosti ga mnogo vole.

U nastavku pogledajte još neke fotografije i delove ovog prostora, a mi jedva čekamo sledeća prostorna čuda koja će Sara stvarati.

Fotografija : Andrija Rančić
Fotografija : Andrija Rančić
Fotografija : Andrija Rančić
Fotografija : Andrija Rančić
Fotografija : Andrija Rančić

Fotografija : Andrija Rančić

Arhitekta i osnivač portala Lepši Dom.

3 Comments

  1. Ana

    Maj 6, 2019 at 9:51 pm

    Jana hvala za još jedan divan tekst i predstavljanje ovog baš neobičnog, smelog i fantastičnog stana.
    Bravo i za Saru i za Janu, puno sreće u sjajnom radu nadalje.
    I bravo i za Stasinu hrabrost! 🙂

  2. Sara

    Maj 7, 2019 at 3:25 pm

    Hvala na lepim recima i podrsci, Ana. Uvek znaci.

  3. Milena

    Maj 12, 2019 at 2:13 pm

    Prelepo… bez reči, svaku sam sliku pogledala detaljno jer je svaki detalj fantastičan. Toliko svega i svačega a opet odlično uklopljeno.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *